Zelena agenda u praksi – kako EKOOPŠTINA menja opštine u Srbiji

Kroz projekat EKOOPŠTINA lokalne samouprave već godinama dobijaju priliku da razmenjuju znanja, da predstave uspešne primere iz prakse i povežu se sa stručnjacima i partnerima iz zemlje i inostranstva. Projekat podstiče i konkretna, održiva rešenja koja imaju direktan uticaj na kvalitet života građana. Dr Marina Nenković-Riznić, naučni savetnik Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije, moderator i član žirija u oblasti upravljanja otpadom na projektu EKOOPŠTINA, ističe značaj ovog projekta i njegov uticaj na lokalne zajednice u Srbiji.

1. Projekat EKOOPŠTINA održava se već četvrti put. Kako biste opisali njegov dosadašnji uspeh?
   EKOOPŠTINA je pre četiri godine započela svoj život u Srbiji kao pilot projekat koji se znatno razlikovao od svih ostalih naučnih i stručnih inicijativa u oblasti životne sredine. Sama činjenica da je ovo samo nastavak prakse koja je ranije zaživela u Bugarskoj i to pod rukovodstvom Atašea za tehničko-akademsko-naučno-institucionalnu saradnju Ambasade Francuske u Srbiji, gospodina Fransoa Gzavijea Kovandija, učinio je da već nakon prve godine od pokretanja on doživi veliki uspeh u Srbiji. U prilog tome govori činjenica da smo u prve tri godine godine održali 12 seminara u oblasti upravljanja otpadom, upravljanja vodama, energetske efikasnosti i urbane mobilnosti, na kojima je učestvovalo više od 1.000 učesnika iz gotovo svih srpskih opština i gradova. Učesnici su imali prilike da se upoznaju sa vodećim francuskim ekspertima u navedenim oblastima, kao i da steknu stručna i praktična znanja u oblastima koje su predmet njihovog rada. Posebnu vrednost ovog projekta čini i konkurs za nagrađivanje inicijativa gradova i opština, koje svojim inovativnim rešenjima prednjače na putu ka održivijoj i zelenijoj budućnosti. Kroz razmenu iskustava domaćih i stranih eksperata, ne samo kroz seminare već i kroz studijska putovanja za predstavnike gradova laureata u ovom konkursu, podstiče se sticanje novih specifičnih znanja, privredno i institucionalno povezivanje Francuske i Srbije, i stimulišu se inovacije i razvoj novih savremenih rešenja u oblasti borbe protiv klimatskih promena u Srbiji.
   
   Kroz neprekidnu komunikaciju sa predstavnicima gradova i opština koji su bili laureati na konkursu EKOOPŠTINE, stičemo uvid da se nagrađivanjem pobednika njihov ekološki razvoj ne zaustavlja, već naprotiv da se napredak u jednoj sferi zaštite životne sredine vrlo snažno preliva i na ostale sektore i da deluje kao spiritus movens za njihov dalji institucionalni, kadrovski i u krajnjoj liniji održivi razvoj. Pored toga, uvek nam je drago kada vidimo da se gradovi i opštine ponovo prijavljuju na konkurs u istim ili drugim kategorijama, čime stičemo uvid u značaj konkursa, ali i u ambicije opština da se i u drugim sferama nađu na ekološkom pijedestalu.

2. Koliko su međunarodna iskustva i partnerstva važna za unapređenje održivih politika u lokalnim samoupravama?
   Međunarodna iskustva i uspostavljanje direktne komunikacije između predstavnika lokalnih samouprava i tehničkih službi koje ih reprezentuju predstavljaju osnov za unapređenje ekološkog statusa naših opština i gradova, naročito u oblastima koje su tema projekta EKOOPŠTINA. Seminari predstavljaju izuzetno plodno tle za podsticanje razgovora o specifičnim problemima i izazovima sa kojima se naročito susreću nerazvijene opštine u Srbiji, koje su kadrovski dobro opremljene, ali nemaju adekvatan pristup fondovima koji bi ubrzali njihov održivi i zeleni razvoj. Zato je EKOOPŠTINA u Srbiji napravila dobru medijatorsku poziciju, koja pre svega doprinosi da se omogući upoznavanje sa novim tehnologijama rada, novim metodama za rešavanje specifičnih ekoloških izazova, a otvorila je i mogućnost za terenski uvid u primere dobre prakse u Francuskoj. To svakako ne bi moglo biti realizovano bez konstantne podrške naših partnera na projektu (ministarstava, delegacije EU u Srbiji, kao i brojnih domaćih i međunarodnih kompanija), kojih je iz godine u godinu sve veći broj. Sva navedena iskustva direktno utiču na promene paradigme u dosadašnjem radu javnih preduzeća koja se bave specifičnim oblastima ekološkog upravljanja, kao i na promenu postojećih lokalnih politika, strateških smernica i razvojnih i planskih dokumenata.

3. Koliko je važno adekvatno upravljanje otpadom i na koji način se to trenutno rešava u Srbiji?
   Adekvatno upravljanje otpadom predstavlja imperativ pozitivnog ekološkog statusa svake države. Srbija od 2003. godine nastoji da aktivno, u skladu sa obavezama propisanim od strane Evropske unije, uskladi svoje zakonodavne i strateške okvire za evropskim tekovinama. S tim u vezi, od početka dvehiljaditih strateški pravac zemlje usmeren je ka razvoju regionalnih sistema upravljanja otpadom – sa fokusom na regionalne deponije i postrojenja za preradu otpada. Ove tekovine bile su deo nacionalnih strateških dokumenata u oblasti upravljanja otpadom donesenih 2003, 2010. a zatim i 2022. godine kroz novi Program upravljanja otpadom do 2031. godine, koji predstavlja nastavak prethodnih strateških dokumenata. Međutim, i pored jasne vizije, implementacija ovih rešenja značajno kasni, a postojeći sistemi funkcionišu samo delimično. Institucionalnu odgovornost za ovu oblast snose Ministarstvo za zaštitu životne sredine, Agencija za zaštitu životne sredine, kao i jedinice lokalne samouprave, koje su ključne u pogledu upravljanja komunalnim otpadom. Iako je zakonodavni okvir u velikoj meri usklađen sa evropskim direktivama, praksa pokazuje da izazovi u primeni i dalje postoje. Podaci govore da se u Srbiji godišnje generiše oko 2,4 miliona tona komunalnog otpada (350 kg/st/god), dok se manje od pola miliona tona tretira reciklažom ili kompostiranjem. Ovaj odnos jasno ukazuje na veliki jaz između strateških ciljeva i stvarnosti na terenu. Stopa reciklaže komunalnog otpada je oko 5-10%, što su znatno niže vrednosti nego u EU, gde je ova stopa i viša od 45%. Iako sistem sakupljanja pokriva približno 86% teritorije, broj i raspored kontejnera, učestalost odvoza otpada, kao i optimizacija trasa vozila, i dalje nisu na zadovoljavajućem nivou. Još uvek ne postoji funkcionalno organizovan sistem odvojenog sakupljanja, sortiranja i reciklaže, niti postoje postrojenja za reciklažu biootpada i otpada iz domaćinstava sa složenijim sastavom. Reciklažna dvorišta su prisutna samo u nekolicini lokalnih samouprava, dok linije za sekundarnu separaciju funkcionišu u gradovima poput Beograda, Novog Sada, Subotice, Jagodine i drugih, ali su kapaciteti tih sistema često ograničeni. Preko 80% komunalnog otpada i dalje završava na nesanitarnim deponijama ili neuređenim smetlištima (više od 3.000 lokacija u Srbiji). Srbija je administrativno podeljena na 26 regiona za upravljanje otpadom, međutim do sada je izgrađeno svega dvanaest regionalnih sanitarnih deponija – u Užicu (koja je zbog učestalih požara u zatvaranju), Pančevu, Pirotu, Novoj Varoši, Vranju, Subotici, Somboru, Novom Sadu, Kruševcu, Leskovcu, Jagodini i u Sremskoj Mitrovici. Neke od navedenih deponija još uvek nemaju potpuno zatvoren ciklus (prijem, sortiranje, reciklažu i tretman otpada), već služe kao odlagališta sa potencijalom za modernizaciju. Pojedini gradovi imaju unapređene sisteme upravljanja otpadom (GIS sisteme za kontrolu vozila za prevoz otpada u Nišu, GIS katastar divljih deponija u Vranju i sl.). Veliku prednost u unapredjenju upravljanja otpadom u Srbiji predstavlja činjenica da EU i bilateralni donatori ulažu više desetina miliona evra u projekte unapređenja sistema.

4. Šta je prema Vašem mišljenju idealan model upravljanja otpadom u gradovima u Srbiji?
   Definisanje idealnog modela za upravljanje otpadom u Srbiji, a u skladu sa današnjim nivoom svesti, bihejvioralnim navikama stanovništva i tekućim legislativnim i strateškim okvirom koji nameću značajne obaveze lokalnim samoupravama, deluje kao nemoguća misija. Naša zemlja se kroz svoje strategije u oblasti upravljanja otpadom zalaže za definisanje regionalnog sistema upravljanja, za koji mislim da može da donese značajne rezultate. Međutim, osnovni izvor moje skeptičnosti koji se odnosi na ovaj način upravljanja otpadom je činjenica da je, zbog nepostojanja regiona kao administrativnog nivoa upravljanja, jako teško uspostaviti međuopštinske sporazume, a koji su faktička osnova za uspostavljanje regionalnih sistema. Ne zalažem se ni za decentralizaciju i na vraćanje upravljanja otpada na nivo opština i gradova, jer bi to dovelo do ponovnog otvaranja lokalnih deponija i smetlišta i direktno bi povećalo zagađenje svih parametara životne sredine. Moje promišljanje u vezi sa idealnim modelom ide u pravcu izgradnje mini postrojenja za preradu otpada (uz adekvatan izbor lokacije, prateću plansku dokumentaciju sa procenama uticaja na životnu sredinu), koji bi se nalazili na lokacijama transfer stanica. Time bi se značajno rasteretila ukupna količina otpada koja se prihvata na regionalnim deponijama i lokalnim samoupravama bi se omogućilo otvaranje novih radnih mesta, kao i otvaranje mogućnosti ostvarivanja prihoda od prerađenog otpada. U kontekstu institucionalnih ograničenja i niske operativne koordinacije, održivo upravljanje otpadom u Srbiji je, dakle, jedino moguće kroz funkcionalnu decentralizaciju koja podrazumeva izgradnju manjih postrojenja za preradu otpada na lokacijama transfer stanica.

5. Kako projekat EKOOPŠTINA doprinosi dugoročno održivim rešenjima u ovoj oblasti?
   EKOOPŠTINA je od početka projekta apostrofirala svoj osnovni cilj, a to je ostvarivanje međudržavne saradnje između Francuske i Srbije kroz stvaranje platforme za razmenu iskustava između predstavnika lokalnih samouprava, kompanija i institucija koje se, najšire gledano, bave borbom protiv klimatskih promena i pitanjima zaštite životne sredine. Samim tim što je, na inicijativu Ambasade Francuske u Srbiji i Francuskog instituta, srpskim ekspertima i profesionalcima u oblasti zaštite životne sredine omogućeno da se, putem seminara i studijskih putovanja, upoznaju sa novim, unapređenim načinima rešavanja problema koji su gorući u Republici Srbiji, realizovan je novi kanal komunikacije za fluktuaciju ekspertiza između Srbije i Francuske. Mišljenja sam da kvalitetu i unapređenju upravljanja gradovima u svetlu klimatskih promena značajno doprinose i prezentovana iskustva domaćih eksperata – laureata u pojedinačnim oblastima, koja francuskim kolegama pomažu da bolje i sveobuhvatnije sagledaju situaciju u našoj zemlji.
   
   EKOOPŠTINA je inicirala i niz bilateralnih sporazuma između gradova partnera u Srbiji i Francuskoj, koji nastavljaju da aktivno rade na razmeni iskustava, obučavanju kadrova, a u perspektivi i na transferu tehnologija. Na taj način EKOOPŠTINA postaje organizam za sebe, koji se umnožava i raste i doprinosi unapređenju svih pitanja u oblasti zaštite životne sredine u lokalnim samoupravama.

6. Projekat trenutno obuhvata četiri kategorije. Kada biste mogli da dodate petu kategoriju, koja bi to bila, i zašto?
   Kvalitet vazduha u opštinama i gradovima Srbije nameće se kao izuzetno značajna tema gotovo deceniju unazad, te mislim da bi mogla da dobije na značaju i u okviru našeg konkursa. Mnoge opštine i gradovi u Srbiji poslednjih godina nastoje da primenjuju nova inovativna rešenja za smanjenje zagađenosti vazduha PM2,5 i PM10 česticama, a sve u skladu sa novim pozitivnim propisima koji su postali obavezujući kroz Zakon o zaštiti vazduha („Sl. glasnik RS“, br. 36/2009, 10/2013 i 26/2021). Takođe, francuska iskustva u ovoj oblasti bi takođe mogla da posluže domaćim ekspertima u unapređenju ovog značajnog pitanja u Srbiji. Smatram da bi ova tema otvorila i nove međusektorske diskusije, s obzirom na to da direktno tangira i pitanje otpada, energetske efikasnosti kao i urbane mobilnosti, što su već razrađena polja u okviru projekta EKOOPŠTINA.

7. Gde postoji potencijal za napredak kada je reč o primeni modernih principa održivog razvoja u Srbiji?
   Svaka opština i svaki grad u Srbiji mogu biti novi poligon za primenu modernih principa održivog razvoja u Srbiji. Lično smatram da bi možda veći akcenat prilikom izbora lokacija za proveru mogućnosti primene navedenih principa trebalo staviti na one lokalne samouprave koje do sada nisu imale priliku da se iskažu, i pored evidentnog kadrovskog kapaciteta. Nedostatak adekvatnih informacija o mogućnostima finansiranja, nepostojanje permanentne edukacije i praćenja inovacija u specifičnim oblastima uglavnom su uslovljeni nedostatkom sredstava za ovakav vid unapređenja znanja, i samim tim u velikoj meri demotivišu lokalne eksperte da razmišljaju o velikim idejama za unapređenje ekološkog statusa njihovih opština.
   
   Na nacionalnom nivou, potencijal za napredak svakako se očitava u smanjenju kompleksnosti zakonski propisanih procedura, u osluškivanju lokalnih samouprava i njihovih specifičnih ekoloških problema, kao i u izradi nacionalnih strategija koje bi uvažile specifičnosti, probleme, prepreke i budžetska ograničenja opština i gradova. Time bi se značajno olakšala i vertikalna i horizontalna komunikacija, kao i sprovođenje strateških smernica i akcionih planova na lokalnom nivou. Stimulisanje lokalnih samouprava da razmišljaju i delaju van sopstvenih samonametnih uskih i ograničenih okvira je upravo onaj doprinos koji mi želimo da ostvarimo kroz EKOOPŠTINU. Time ovaj projekat prestaje da bude nagradni konkurs, već se etablira kao izuzetan instrument podsticanja inicijativa za rešavanje lokalnih problema, uz našu malu, profesionalno usmerenu pomoć.