Bilo je inspirativno raditi projekat

ASC intervju Dalia Dukanac

Dalia Dukanac, jedna od učesnica takmičenja, smatra da studenti konkurse često vide kao izazov za testiranje stečenog znanja, ali i kao način učenja novih veština. Kada bi ponovo bila student, opet bi se prijavila i sve bi isto uradila.

 

Biti student nosi neka lepa sećanja na nova saznanja, poznanstva, ali i takmičenja. Jedno od takmičenja na kojem ste učestvovali bio je i Saint-Gobain Architecture Student Contest. Da li se sećate projekta i da li je bio „težak“?

Ako se dobro sećam, taj konkurs je bio drugi koji sam ikada radila. Sa jedne strane konkurs je bio zahtevan, jer nisam imala iskustva u konkursnoj praksi, i sve dok nismo osvojile prvu nagradu (Ivana i ja), nismo bile sigurne da li uopšte znamo šta sve jedan konkursni rad treba da sadrži. U tom trenutku konkursni radovi, kao i projekti generalno, nisu bili lako dostupni i deljeni kao danas, već su uglavnom bili publikovani svedeno i tematski uređeno u časopisima, zbornicima... Sa druge strane, a naročito u tom periodu studiranja, bilo je jako ispirativno raditi projekat izvan fakultetskog programa, a sa potpunom kreativnom slobodom na raspolaganju. Nakon nacionalnog nivoa, gde smo osvojile prvu nagradu, dalja razrada projekta za međunarodno takmičenje, gde smo nagrađene specijalnom nagradom žirija, prošla je uz mnogo manje sumnje u same sebe, u naše znanje i veštine.

Koliko Vas je zanimalo kako ostali timovi pripremaju projekat, ili ste kao tim mislile samo na svoj zadatak?

U suštini, nismo bile upućene u to ko od kolega još radi konkurs, niti smo se raspitivale o tome. Bile smo fokusirane na svoj rad i trudile smo se da što bolje promislimo zadatak i odgovorimo na njega na neki nama specifičan način.

Ko su sve bili Vaši partneri u timu i da li ste sa njima i dalje u kontaktu?

Konkurs smo radile Ivana Jelić i ja, i mislim da nam je obema u veoma lepom sećanju, jer je označio početak veoma uspešne dugogodišnje saradnje. Danas iza sebe imamo niz zajedničkih nagrada, izložbi i projekata.

Da li smatrate da su takmičenja korisna za studente, i šta dobijaju učešćem na njima?

Mislim da je učešće na konkursima odličan način da studenti preuzmu inicijativu u procesu sopstvenog obrazovanja. S obzirom da nastavni program ima ustaljene obrasce, studenti konkurse često vide kao izazov za testiranje stečenog znanja, ali i kao način učenja novih veština. Kroz učestvovanje na konkursima studenti takođe rade na unapređenju samopouzdanja, samostalnosti, ali i odgovornosti i samokritičnosti.

Da ste ponovo student, da li biste se prijavili na takmičenje, šta biste promenili, unapredili ili drugačije radili na projektu?

Da, opet bih se prijavila, i sve bih opet isto uradila.

Danas radite na više frontova. Doktorirali ste užu naučnu oblast „arhitektonsko projektovanje“ i izabrani ste u zvanje asistenta sa doktoratom. Sa suprugom Stefanom Đorđevićem vodite studio „Taktika“. Da li je kompleksno raditi dva posla?

Rekla bih da je već svaki od ova dva posla kompleksan sam po sebi. Rad na fakultetu podrazumeva angažovanje u nastavi, neretko u organizacionim aktivnostima, i naravno u naučnom istraživanju, pisanju i objavljivanju radova. Rad u studiju s druge strane postaje sve složeniji, u pogledu priliva poslova različitog tipa, razmere, obima... Zajedno, ova dva posla zaista čine svakodnevni izazov. Jasno nam je da je premalo vremena da se bavimo svime što nas zanima; svaštarenje može da rezultira osrednjošću, protiv koje ipak težimo da se borimo. Međutim, i Stefan i ja i dalje učimo kako da kroz što bolju podelu posla učinimo uloženi rad efikasnijim i vidljivijim, te da nastavimo da se bavimo nešto širim spektrom poslova nego što je to možda uobičajeno.

Da li su prema Vašem mišljenju nauka i privreda dobro povezani i da li ima mogućnosti da se unapredi saradnja, i u kolikoj meri student može da se pripremi za profesionalni angažman?

Nisam sigurna da imam dovoljno informacija da bih mogla suditi o vezi između nauke i privrede, ali na prvi pogled svakako deluje da bi se ona mogla dosta unaprediti. Priprema studenata za rad u praksi može se donekle unaprediti i kroz doslednije sprovođenje obaveznih studentskih praksi, kao i kroz vannastavni (extracurricular) program. Ali, takođe smatram da je pristup privrede prema tek svršenim studentima donedavno bio neadekvatan i neracionalan. Često se njihove veštine i znanja u domaćoj privredi ne prepoznaju, omalovažavaju i ne koriste na pravi način. Ipak, rekla bih da se ovakav stav u poslednje vreme menja, sa generacijskom smenom menadžmentskog kadra.

Kojim projektima je studio “Taktika” najviše usmeren?

Za sada su to projekti enterijera i konkursna praksa. Iako volimo da se bavimo navedenim oblastima, to nije bila strateška odluka već trenutno stanje tek osnovanog biroa. Nadamo se da ćemo kroz dalji rad imati prilike da se bavimo različitim arhitektonskim tipologijama.

Kada je reč o novim generacijama studenata, da li su zainteresovani u meri u kojoj je to bila Vaša generacija, ili pak imaju nove pravce interesovanja?

Iz moje perspektive, čini mi se da je nivo interesovanja i ambicije sličan iz generacije u generaciju. Predmet tih ambicija doduše varira, ali nema jedan ustaljeni smer. U nekoj generaciji preovladava želja za istraživanjem, u nekoj za dobrim poslovnim statusom, u nekoj težnja za internacionalnim usavršavanjem, i tako u krug. Ove generacijske težnje su usmerene trenutnim akademskim ambijentom, društveno-ekonomskom slikom i kulturološkom scenom lokalnog, regionalnog i globalnog okruženja.

Iza Vašeg rada su impozantni rezultati u izlagačkim praksama arhitekture i scenskog dizajna. Koje nagrade su Vam najdraže?

Ne znam da li bih izdvojila neku nagradu, možda pre iskustvo. Ivanin i moj nastup i odlazak u Milano na 21. Milansko trijenale je zaista bio prelep događaj, tokom kojeg smo srele mnogo divnih kolega i stručnjaka, koji su sa puno pažnje i profesionalnosti podigli ovu manifestaciju na visok nivo. Učešće na izložbama i smotrama je zapravo jedan vrlo dinamičan proces, koji je daleko kompleksniji nego što to na prvi pogled deluje. Ali u slučaju Trijenala, zaista smo se osećale kao umetnici koji prikazuju svoje delo bez opterećenja logističkim, operativnim i producentskim poslovima.