Kako takmičenja oblikuju profesionalni i autorski put mladih arhitekata

Dalia Dukanac je arhitektkinja čiji profesionalni put inspiriše mlade kolege. U razgovoru sa nama deli svoja iskustva, izazove i inspiracije koje oblikuju njen autorski i profesionalni razvoj, ali daje i savete studentima.

Vaš profesionalni put je vrlo inspirativan; učestvovali ste na takmičenju Architecture Student Contest, kasnije ste bili članica žirija na istom takmičenju, asistent sa doktoratom ste na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, suvlasnica biroa „Taktika“. Da li postoji nešto što biste voleli da ste znali na početku karijere, i da li biste nešto primenili ili promenili?
Zaista bih volela da sam imala više samopouzdanja da određenim poslovnim prilikama kažem „ne“, bez griže savesti da će me baš ta propuštena prilika koštati daljeg uspeha i profesionalnog razvoja. Iz ove perspektive bih birala manje izazova, ali bih ih prihvatala sa više poleta.

Kada ste prvi put učestvovali na takmičenju ASC, šta Vam je bio najveći izazov, a šta je, prema Vašem mišljenju, ostavilo trag na Vaš današnji profesionalni put?
S obzirom da je to bio prvi konkurs koji sam radila, sama ideja da se uloženi trud može tako neposredno isplatiti mi je ulila hrabrost da nastavim potragu za profesionalnim putem izvan korporativnog sveta. Takođe, učestvovanje u takmičenju koje uključuje i usmenu prezentaciju pred internacionalnim žirijem i rivalima, predstavljalo je veliki test za samopouzdanje.

U kojoj meri ovakva takmičenja mogu da doprinesu profesionalnom razvoju i sticanju dragocenog iskustva
Kao što sam već napomenula, rani uspeh na takmičenjima i konkursima donekle uliva poverenje u samog sebe i uverenje da se uloženi trud isplati. Smatram da je, i kada nema konkretnog plasmana, iskustvo ravnopravnog autorskog učešća i nadmetanja već samo po sebi osnažujuće i inspirativno za dalji autorski rad u našoj profesiji.

Danas imate priliku da radite sa studentima i da im prenesete lično iskustvo, kao na primer na takmičenju ASC. Koliko je značajna mentorska podrška u ovakvom formatu takmičenja i da li mislite da studenti žele da menjaju lične „zamisli“ kada dobiju savet?
Mislim da na ovo pitanje ne postoji univerzalni odgovor i da u velikoj meri zavisi od pojedinca – kako mentora, tako i studenta. Svaki mentor takođe ima svoj projektantski stav koji bi, prema mom mišljenju, trebalo da bude fleksibilan, kako bi otvorio put novim vidovima kreativnosti. S druge strane, od studenata se često očekuje da budu vrlo kooperativni, što nekada može kompromitovati njihov autorski pristup rešavanju konkursnog zadatka. Rekla bih da je zaista neophodno obostrano razumevanje pojedinačnih uloga u zajedničkom procesu rada, a poželjna su i racionalna međusobna očekivanja.

Ove godine ste bili i članica internacionalnog žirija ASC2025, koji organizuje Saint - Gobain. Koliko je Vama lično bila značajna ta uloga?
Pre svega mi je bila značajna u pogledu širenja sopstvene perspektive, na koje sve načine je moguće ukrstiti akademske i stručne tokove arhitekture. Veoma mi značio uvid u proces žiriranja, te kako različiti članovi sa različitim interesovanjima reaguju na širok spektar konkursnih radova. 

Da li se studenti čije ste radove videli, a dolaze iz celog sveta, razlikuju u odnosu na period kada ste Vi bili takmičar?
U aspektu razrade i prezentacije se veoma razlikuju. Radovi, ali i zadaci, daleko su obimniji i podrobnije razrađeni. Međutim, kvalitet arhitektonskog projektovanja, razumevanje prostorno-programskih odnosa, te njihova kontekstualizacija su, kao i ranije, veoma raznoliki i variraju u zavisnosti od iskustva učesnika, uloženog vremena, kao i od nivoa akademske podrške.

Da li imate utisak da kod novih generacija postoji „strast“ u radu?
Uopšteno rečeno, rekla bih da da. Međutim, rekla bih i da je količina posvećenosti i zainteresovanosti sasvim individualna, pa da čak varira i u okviru jednog autorskog tima. Redak je slučaj da članovi tima jednako posvećeno rade i teže istom cilju.

Koji su bili kriterijumi na koje ste obraćali najveću pažnju kada ste ocenjivali studentske radove ovogodišnjeg takmičenja?
Najviše sam vrednovala urbanističko-arhitektonsku koncepciju, sa dobrom projektantskom razradom. Nakon toga, veoma važno mi je bilo da su radovi kontekstualizovani, u odnosu na specifičan ambijent lokacije, ali i na tendencije savremene arhitekture. S obzirom da je akcenat ASC-a na eko-održivosti, komforu i energetskoj eikasnosti, postoji rizik da dobra arhitektura ne bude prepoznata usled fokusa ekspertskih članova žirija na aspekte tehnološke razrade projekta. Rekla bih da je do sada ovaj odnos bio dobro izbalansiran.

Da li Vas je nešto iznenadilo ili inspirisalo, što možete da primenite u svom radu?
Inspirisala me je količina uloženog rada u velikom broju konkursnih radova, te studioznost s kojom su studenti pristupili izradi projekata.

Koliko je važno da studenti neguju autentičnost u svom radu, čak i kada postoji jasno definisana tema ili zadatak?
Mislim da je svaki od radova bio autentičan na svoj način. Takođe, radovi su odražavali veoma specifične lokalne pristupe projektovanju i akademskom obrazovanju, što je bilo veoma zanimljivo videti. Ali, rekla bih da nijednom radu nije nedostajalo autentičnosti i individualnog pristupa u tumačenju zadatka.

Na osnovu radova, da li primećujete kako mlade arhitekte doživljavaju temu održivosti i da li je ona za njih izazov, inspiracija ili obaveza?
Čini mi se da je ova tema oduvek bila nezaobilazna, čak integrisana u proces projektovanja. Možda su mlade arhitekte samo toga sve svesnije već od prvih koraka studiranja i rada. Ne bih rekla da održivost (mladim) ahitektama predstavlja obavezu u vidu ograničenja, već obavezu u pogledu odgovornosti prema našoj okolini i profesiji.

Da li mislite da arhitektura može i kojom brzinom da menja svet, i da li ste to imali priliku da vidite kroz studentske projekte koje ste ocenjivali?
Rekla bih da studenti često imaju veoma velika očekivanja od arhitekture kao profesije koja je društveno i ekološki angažovana, koja može uticati na međuljudske odnose, organizovati društvena ponašanja, edukovati buduće korisnike i slično. Međutim, nisam sigurna u kojoj meri arhitektura ima kapacitete za bilo šta od navedenog ukoliko ne postoji društvena i politička volja iza dugoročno planiranih i jasno implementiranih prostornih strategija koje bi omogućile i podstakle njenu dejstvenost. Međutim, čak i nedostatak ovakvih okolnosti u određenim sredinama ne bi trebalo da nas sprečava u vizionarskom shvatanju projektovanja. U tom smislu, konkursi su veoma važna platforma za ispitivanje društveno-kulturoloških i političko-ekonomskih granica i mogućnosti njihovog prevazilaženja.

Koji bi bio Vaš savet studentima, odnosno budućim takmičarima?
Veoma mi je drago kada vidim da studenti pokazuju entuzijazam u kreiranju novih prostora. To bi ujedno bio i moj jedini savet – mislim da svako može da interpretira bilo koji zadatak tako da mu, pre svega, bude zabavan, i da onda veselo i opušteno radi na daljem procesu projektovanja. Rekla bih da je onda dobar arhitektonski i kreativni ishod zagarantovan, bez obzira na takmičarski plasman.