Ovo takmičenje je za studente koji ovu oblast vide kao svoje buduće polje delovanja

ASC intervju Bojana Zeković

Bojana Zeković je bila takmičar dva puta, kasnije mentor studenskim timovima, član žirija, a danas docent na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Svoje studente savetuje da se prijave na konkurse, jer im oni omogućavaju dobru pripremu za budući rad.

 

Šta Vas je privuklo da se kao student prijavite na ASC?

Pre svega interesovanje za aspekte održive i energetski efikasne arhitekture, koji su bili ključni činilac zadatka na takmičenju. Tu je naravno i želja da se kroz konkretan projektni zadatak oprobamo kao tim i izađemo van okvira zadataka studijskih projekata na fakultetu. Takođe, master studije su koncipirane tako da je studentima ostavljeno dovoljno vremena da istražuju svoja interesovanja izvan nastavnih kurikuluma i da se oprobaju u različitim vannastavnim aktivnostima, bilo da su to konkursi, prakse, radionice... Mislim da su to dragocena iskustva, koja nas umnogome dalje usmeravaju i oblikuju. Ja sam imala sreću da radim u sjajnom timu, sa kolegama Dušanom Trifunovićem, Đorđem Nikolićem i Bojanom Stevićem, sa kojima se i danas družim, mada više ne radimo konkurse.

 Zašto su za studente važna takmičenja kao što je Architecture Student Contest?

Mislim da su to jako važna iskustva. Smatram da su arhitektonski konkursi važna disciplina u profesionalnom kontekstu, a samim tim studentski arhitektonski konkursi predstavljaju mesto gde se na neki način „trenira“ za učešće na profesionalnim konkursima. Izuzetno je važno da studenti steknu realnu sliku o svojim sposobnostima i kapacitetima, kako u nacionalnim okvirima, tako i u internacionalnim. Još jedan bitan aspekt učešća na konkursima je timski rad, neizostavan deo bavljenja arhitekturom, za koji je potrebno razviti dosta organizacionih i komunikacionih veština. Dobro je da se te veštine steknu u periodu studiranja, kroz rad na zadacima koji nisu nužno deo nastave, za šta konkursi predstavljaju idealan poligon.

Na ASC ste učestvovali dva puta. Godine 2009. ste na tom takmičenju kao tim osvojili drugo mesto, a 2010. godine treće mesto. Bili ste takmičar, potom mentor timovima, član žirija, sada docent na fakultetu. Šta je Vaša poruka mladima kada je takmičenje u pitanju?

Da se ne plaše da predaju svoje rešenje. Važno je da prođu ceo proces, od ideje, preko razrade, do finalizacije, što je u slučaju konkursa „pakovanje“ projekta prema zadatim kriterijumima, ispunjenje tehničkih zahteva, rad na prezentaciji rešenja. Proći ceo taj proces, bez obaveze ili pritiska ocene, prolaska na ispitu, veliki je test zrelosti i profesionalnosti. U svakom trenutku je lako odustati, ali proći kroz cilj je već samo po sebi veliki uspeh. Onda više i nije bitan rezultat, ako je tim zadovoljan rešenjem i načinom komunikacije svoje ideje kroz konkursni rad.

Godinama podržavate ovo takmičenje i bodrite studente da se prijave. Koliki je značaj takmičenja u cilju povezivanja akademskog rada i privrede, kao i doprinosa pri razvoju mladih u arhitekturi?

Takmičenje SG ACS je kroz dugi niz godina razvijano i unapređivano, tako da je danas na većini univerziteta koji učestvuju prepoznato kao multidisciplinarna platforma za povezivanje akademskog rada i tendencija razvoja privrede u smeru održivih arhitekonskih koncepata i tehnologija. Zadatak je svake godine dosta kompleksan, i zahteva, pogotovu za učešće odabranih radova na internacionalnom nivou, podršku studentima kako od mentorskog tima tako i od predstavnika kompanije. A opet, i pored strogih kriterijuma, ostavljeno je prostora i ohrabruje se ekperiment i inovativnost koju nosi studentski konkurs.

Danas ste docent na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Departmantu za arhitektonske tehnologije i svakodnevno se susrećete sa mladima. Koliko su „gladni“ znanja, i kakve su nove generacije sa kojima radite?

Studenti arhitekture su valjda uvek bili pomalo specfični, ili ih ja samo tako doživljavam. Glad za znanjem i ljubav prema disciplini koju su odabrali se podrazumeva, kao i ogromna energija. Neverovatno je šta sve student u danima pred predaju uspe da proizvede!  Pomalo su nestrpljivi, i opčinjeni novim tehnologijama, najviše u smislu raspoloživih softvera, što ume da zavede u početnim fazama projekta.

Da li studenti vole takmičenja poput ASC?

Studenti su svesni koliko sve te prilike da se oprobaju u savladavanju kompleksnih projektih zadataka van okvira studijskih projekata na fakultetu znače za njihovo sazrevanje i kao buduća referenca. Iako se ne može reći da je odziv masovan, inicijalni broj prijavljenih nije mali, a na kraju se na nacionalnom nivou nagrađeni biraju između desetak radova. Kod ovog takmičenja je specifično što je zadatak uvek eksplicitno povezan sa aspektima održive gradnje, a predloženo rešenje i tehnički mora u tom smislu biti vrlo dobro obrazloženo i praćeno odgovarajućim detaljima i specifikacijama. Tako da konkretno ovo takmičenje privlači studente koji ovu oblast vide prevashodno kao svoje buduće polje delovanja.

Znamo da dajete veliki doprinos razvoju ovog takmičenja u Srbiji, bili ste član žirija, mentor studentskim timovima. Šta vam dosadašnje iskustvo govori o generacijama koje učestvuju?

Kao što studentima učešće na konkursima znači radi provere sopstvenih kapaciteta i kvaliteta, tako i nama, nastavnicima, mnogo znači učešće kroz mentorski rad i sagledavanje rada naših studenata u internacionalnom kontekstu. Svi projekti su na visokom nivou razrade i prezentacije, tako da u tom smislu apsolutno nemam sumnju da su današnje generacije u smislu kapaciteta dorasle izazovu jako kompleksnih zadataka.

Još jedan od značajnih projekata u Srbiji na kojem radite je „Ekoopština“. Koliko ovakva vrsta projekta doprinosi najmlađim generacijama?

Projekat Ekoopština, iako namenjen prvenstveno učešću jedinica lokalnih samouprava, gradova i opština, u promovisanju različitih dobrih praksi u oblasti održivog upravljanja vodom, otpadom, pitanjima urbane mobilnosti i energetske efikasnosti, uključuje i kategoriju Zelene škole, koja je direktno vezana za promovisanje dobrih modela edukacije u pomenutim oblastima. I pored konkretne kategorije u kojoj su nagrađeni đaci i nastavnici koji svojim akcijama doprinose zaštiti životne sredine, dobrobit za najmlađe generacije je u srži samog koncepta takmičenja – promovisanje domaćinskog upravljanja na lokalnom nivou, kroz prepoznavanje akcija i zalaganja za direktna poboljšanja životne sredine i stvaranje zdravijeg okruženja.

Kao član odbora direktora Saveta zelene gradnje Srbije zalažete se za održivu gradnju i zelene sertifikate, što je Vaš primarni posao na fakultetu. Koliko se ekološki principi u arhitekturi kod nas zaista primenjuju i da li ih studenti sa interesovanjem prihvataju?

Kako je zelena gradnja u poslednjim decenijama postala svojevrstan trend, što je naravno primarno pozitivan ishod, jer sada možemo govoriti o „arhitekturi glavnog toka“, okrenutoj održivim, niskoenergetskim i ekološkim principima građenja, pojavila se i potreba za specijalizovanim sistemima evaluacije kvaliteta zgrada. Takođe, svaki trend sa sobom nosi i brojne generalizacije koje ne idu uvek u prilog kvalitetu, pa je kvalitet edukacije u ovoj oblasti suštinski bitan jer pruža novim generacijama jaku osnovu za dalja usavršavanja. Moj primarni posao je nastava iz oblasti arhitektonskih konstrukcija, konkretno naučna oblast konstrukcije, materijali i fizika zgrada, koju uz ostale fundamentalne oblasti koje čine okosnicu čitave koncepcije nastave na fakultetu, a to su arhitektonsko projektovanje, urbanizam i istorija i teorija arhitekture, smatram izuzetno bitnom za razumevanje principa održive gradnje. Tako da su osnove održive gradnje zapravo utkane u same osnove obrazovanja budućih arhitekata, i pronalazimo ih u svim navedenim oblastima. Ta kompletna slika koju pruža obrazovanje budućih arhitekata, gde se prepliću razni društveni, istorijski, tehničko-tehnološki i umetnički uticaji, predstavlja jedinu pravu bazu za stvaranje održivo građenih sredina. Možda sam se malo udaljila od konkretnog odgovora na pitanje, ali bitno je razumeti da sve ono što su specijalizovana znanja u oblasti održive gradnje, studenti usvajaju tek na kasnijim godinama studija, što ne znači da se do tada nisu susreli sa ovom temom. Na specijalističkim studijama iz oblasti zelene i energetski efikasne arhitekture akcenat je upravo na ovim temama, a o interesovanju svedoči njihovo evo već decenijsko trajanje, i konstantan priliv studenata.

I za kraj: da ste student i da se ponovo prijavite na takmičenje, šta biste promenili, unapredili ili drugačije radili na projektu?

Čini mi se da se u odnosu na vreme kad smo mi radili konkurs zadatak dosta promenio, u smislu veće kompleksnosti i složenijih tehničkih uslova. Što u samom pristupu ništa ne menja, samo traži više vremena za razradu i finalizaciju.  

Prošlo je tačno dvadeset godina od osnovanja Saint-Gobain studentskog takmičenja u Srbiji, koje je kasnije postalo prepoznatljiv događaj na internacionalnom nivou. Na osnovu aktuelnih trendova u arhitekturi, možete li da pretpostavite koje će teme biti studentima u fokusu za dvadeset godina?

Ako je suditi po evoluciji samih zadataka konkursa u ovih prvih 20 godina, fokus se sa pojedinačnih objekata pomerio na rešavanje čitavih kompleksa, koji se sastoje od barem nekoliko objekata. I to je čini mi se dobra mera, jer uključuje i aspekte održivog planiranja, kao i različite razmere rešenja, od šire slike i koncepcije održivog rešenja, koja može da uključuje brojne aspekte, neke na novu idejnog rešenja, a neke razrađene do samih detalja. Takođe, kao što je na početku koncept bio baziran na kreiranju pasivnih objekata sa akcentom na povećanju energetske efikasnosti, sada se se i sâm koncept takmičenja proširio ka sveobuhvatnijoj ideji održivog rešenja koja uključuje sve oblike energije, kroz sve faze životnog ciklusa (jedan od zahteva je i LCA analiza), kao i dobrobiti korisnika (wellbeing). Sudeći po globalnim trendovima, budući zadaci i njihova rešenja će još više težiti ka integraciji sa principima cirkularnosti i dobrobiti krajnjih korisnika.