Značajno je uporediti znanja i razmišljanja sa kolegama iz sveta

ASC intervju Stefan Đorđević

Arhitekta Stefan Đorđević ističe da takmičenja poput ASC predstavljaju uvođenje u kulturu zdravog kreativnog nadmetanja koje je neprocenjivo, naročito za mlade arhitekte. Stefan kaže da mu je ono pomoglo da unapredi pristup javnoj prezentaciji, jer je ona značajna kao sastavni element projekta.

 

Godinu 2011. obeležila je Vaša pobeda na nacionalnom nivou takmičenja Architecture Student Contest Saint-Gobain, na kojem ste osvojili prvo mesto. Šta ste te godine imali kao zadatak?

Konkurs Architecture Student Contest Saint-Gobain, koji se tada zvao Isover Multi-Comfort House Students Contest, na nacionalnom nivou je bio i prvi konkurs na kojem smo učestvovali kao studenti. Bio sam deo tima, zajedno sa mojim kolegama Anom Cogoljević i Nevenom Zelenikom. Predmet konkursa za 2011. bio je kreativan pristup konceptu energetski efikasne gradnje za nebodere. Cilj je bio da se dizajnira višenamenski toranj čije bi energetske odlike odgovarale karakteristikama tadašnjih Isover Multi-Comfort-House standarda. Za lokaciju je bio odabran donji deo Menhetna, Grinwitch South u Njujorku.

Kada biste sada dobili isti zadatak, šta biste promenili?

Pretpostavljam da bi se najviše promenio pristup prema odnosu objekta prema samom okruženju i prema istorijskom kontekstu, naročito zbog blizine Ground Zero lokaliteta. Bilo je nemarno sa naše strane projektovati objekat nebodera sa velikim kraterom u sredini. Takođe, dodao bih i ozbiljniji pristup pri odabiru primenjenih energetski efikasnih sistema u cilju postizanja pasivne održivosti objekta.

Internacionalno takmičenje na kojem ste učestvovali održano je u Pragu. Šta je na Vas lično ostavilo najveći utisak?

Najveći utisak je sigurno ostavila organizacija skupova, i druženje učesnika. Imali smo priliku da uporedimo svoja tadašnja znanja i razmišljanja sa kolegama iz Evrope, što smatram da je pozitivno uticalo na dalji profesionalni razvoj.

Da li Vam je učešće u Pragu pomoglo da dobijete neke nove ideje, upoznate osobe iz drugih kultura koje drugačije rade? 

Da, kao što sam i naveo u prethodnom delu, sigurno je uticalo pozitivno na sve aspekte i metodološkog pristupa projektovanju ali i na nivou promišljanja o arhitekturi i samom zadatku. Ono što je posebno meni bilo važno, i što mislim da mi je pomoglo da unapredim, jeste pristup javnoj prezentaciji, jer sam uvideo koliko je ona značajna kao sastavni element projekta.

Prema Vašem mišljenju, da li su studentima tokom završnih godina potrebna takmičenja poput ASC i da li im ona omogućavaju bolje snalaženje u daljem profesionalnom radu?

Definitivno su potrebna. Konkurs je jedna forma sa kojom se susrećemo i u praksi, i koja nama arhitektama dozvoljava da treniramo svoje projektantske zamisli, ali i da ih postavljamo nasuprot svojih kolega. Ovakav tip uvođenja u celu tu kulturu zdravog kreativnog nadmetanja je nešto neprocenjivo, naročito za mlade arhitekte.

U Srbiji ste radili na velikim projektima. Koje projekte ste sa zadovoljstvom i elanom radili, i gde je bilo najviše kreativnosti?

Na velikim projektima sam bio član većih timova, koji su uglavnom bili sastavljeni od zaista odličnih stručnjaka koji su nesebično delili svoje inženjersko znanje. Kažem inženjersko zbog toga što se kreativnost na velikim projektima svodila na „male“ stvari,  rešavanje detalja, i malih funkcionalno prostornih „doskočica“. Naravno da je projektantski rad u velikim sistemima uglavnom podređen budžetu klijenta, ali se uvek nađe prostora za kreativnost. Ali upravo ta želja za više kreativne slobode je i dovela do toga da krenem putem manjih projektantskih biroa, i na kraju i privatne prakse.

Vi i supruga Dalia Dukanac osnivači ste studija „Taktika”. Da li je u današnje vreme moguće uticati na arhitekturu, i kako Vi to radite?

Smatramo da je moguće, i da je to i jedan od razloga zašto smo se i odlučili da osnujemo sopstvenu firmu. Edukacija, kako od strane nas prema klijentu, ali i od strane klijenta ka nama, predstavlja nešto što smatramo ključnim za uspešnu saradnju i ostvarivanje rezultata na koji su svi ponosni. To bi možda bio neki mikro uticaj na arhitektonsku scenu, dok bi za makro uticaj najveći doprinos mogao da bude upravo preko zajedničkog udruživanja arhitekata, gde bi se smanjio jaz između arhitekture i korisnika prostora. Tako da se opet vraćamo na temu edukacije i arhitektonske kulture. Upravo zbog toga smo i formirali udruženje Moderni u Beogradu, gde smo želeli da na jedan šaren i zabavan način široj publici približimo modernističko arhitektonsko nasleđe Beograda, kroz brojne izložbe i aktivnosti.

Bili ste deo tima koji je predstavljao Srbiju na Arhitektonskom bijenalu u Veneciji 2022. godine. Šta ovakva učešća za Vas lično predstavljaju, i koliko Vam znače?

Poput onog prvog konkursnog putovanja u Prag, i ovo putovanje u Veneciju je bilo značajno i na ličnom i na profesionalnom planu. Iskoristio bih priliku da pohvalim celu MuBGD ekipu koja je uspela da realizuje ovaj emotivno i tehnički zahtevan projekat, kojim smo predstavljali svoju državu. Sa ovakvih manifestacija u sećanju najviše ostaju druženje i umrežavanje, zatim razmena mišljenja i ideja sa arhitektama iz celog sveta. To je zaista jedan veliki rezervoar ispiracije, iz kojeg i danas crpimo snagu za učešće na novim konkursima i kreativnim projektima.