Pružam podršku studentima da prepoznaju i neguju svoje istraživačke afinitete

Prof. dr Miljana Zeković sa Departmenta za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu ohrabruje studente da učestvuju na konkursima, jer to prvi korak ka praksi i stvarnom osamostaljivanju i stabilizaciji mladog arhitekte.

Raditi sa mladim ljudima punim entuzijazma je privilegija koju može da nosi profesorska profesija. Na koji način pristupate mladima, kako idete korak dalje u nastojanju da njihova interesovanja budu u većoj meri zadovoljena?

Rad u visokom obrazovanju svakako jeste privilegija, prvenstveno u smislu kontinuiranog uvida u razvoj mladih kreativnih ličnosti. Ovaj razvojni put koji se odvija na fakultetu umnogome određuje budućeg profesionalca i posebno je zadovoljstvo pratiti kako se to kasnije manifestuje u nečijoj praksi. Kao profesor čije se primarno polje interesovanja širi iz domena arhitektonskog projektovanja ka kreativnom istraživanju i kreativnim interpretacijama, pružam podršku studentima da prepoznaju i neguju svoje istraživačke afinitete, koji će ih i kasnije inspirisati u profesionalnom radu.

U kolikoj meri imate mogućnost da utičete na studente da se prijave na takmičenja poput Architecture Student Contest?

Uvođenje studenata u polje arhitektonskih konkursa je u znatnoj meri zastupljeno u mojoj praksi i u praksi mojih neposrednih saradnika. Ovaj poduhvat se uglavnom odvija po modelu odabira određenog aktuelnog studentskog konkursa i uvođenja konkursa u formi projektantskog zadatka u nastavni proces. Ranije su se konkursi radili isključivo na višim godinama studija, ali se prošle godine, na primer, realizovao i jedan mini-konkurs u sklopu nastave u grupi naših predmeta, na drugoj godini osnovnih studija. To nam je pokazalo da su studenti raspoloženi i spremni da učestvuju u ovakvim oblicima prakse i da, što je najvažnije, mogu da ih savladaju i da se uspešno plasiraju.

Bili ste član žirija ASC. Kada vidite projekat koji su studenti uradili, kako mu pristupate u ocenjivanju?

Ocenjivanje radova je zapravo neopravdano mistifikovan proces :) Naravno da mnogo toga zavisi od postavljenih kriterijuma za ocenjivanje, i, sa druge strane, od kvaliteta grupe radova koji se ocenjuju, ali evaluacija konkretnih projekata uglavnom nije neka volšebna manifestacija stavova i afiniteta evaluatora. Postoje racionalni pokazatelji kvaliteta rada, od čega se, logično, evaluira odnos prema temi, lokaciji, programu, savladavanju konteksta, doprinosima po raznim nivoima i slično. Naravno da u arhitektonskim projektima postoji i jedan neuhvatljiv i često neopisiv kvalitet ostvarenih ambijentalnih i estetičkih vrednosti, ali bilo ko – ko je u nastavnom procesu studija arhitekture proveo nekoliko godina – može sa sigurnošću da ih prepozna i evaluira.

Imali ste priliku da kao član žirija vidite radove sa različitih fakulteta iz Srbije za takmičenje ASC. Koliko su studenti inovativni?

Studenti su, iz mog iskustva, mnogo kreativniji nego što to uspeju da pokažu na ovakvim takmičenjima. Ovo je verovatno rezultat prevelikih očekivanja i doslovnih tumačenja ograničenja u raspisima konkursa, ali takođe i rezultat skromnog prethodnog iskustva. Verujem da bi posebnu pažnju trebalo posvetiti raspisima konkursa koji targetiraju studente kao primarnu interesnu grupu. Sa idejom da će sve što piše u konkursnom raspisu biti shvaćeno bukvalno, trebalo bi ga pisati dovoljno određeno, a ipak ohrabrujuće za mladog arhitektu u razvoju.

Da li smatrate da studenti treba da budu više angažovani, da učestvuju na takmičenjima, i šta je prema Vašem mišljenju dobra strana tih takmičenja?

Učešćem na arhitektonskim konkursima studenti se približavaju praksi. To je odličan model prevođenja „sigurnih“ nastavnih procesa u jednu kreativnu, a opet drugačiju ravan. Studenti se tom prilikom susreću sa nepoznatim evaluatorima i dobijaju objektivne povratne informacije o svom radu i svom načinu razmišljanja, i smatram da je to prvi korak ka stvarnom osamostaljivanju i stabilizaciji mladog arhitekte. Takođe, razvoj sposobnosti da se čuje i, posebno, da se razume kritika, jeste nešto što arhitektonski konkursi donose, a što omogućava mladima da sagledaju svoj kreativni proces iz drugog, često možda nemilosrdnog, ali objektivnog ugla posmatranja.

Kao profesorka sa Departmana za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu učestvujete u različitim segmentima koji stimulišu i podižu arhitekturu na viši nivo. Koliko je to kompleksno, gledajući šta se sve gradi oko nas?

Ja to vidim ovako – ko odabere profesionalni put koji je sličan mom, sa fokusom na obrazovanju i osposobljavanju mladih da započnu svoje profesionalne karijere – nema drugog izbora nego da u kontinuitetu ukazuje na kvalitete i mogućnosti arhitektonske discipline; da promoviše samouvereno i istrajno sučeljavanje u izazovima konteksta u kojem se radi; da promoviše vrednosti i etiku profesije, ali i da bez posustajanja ohrabruje mlade da misle svojom glavom i veruju u sutra. Da li ima kompleksnijih poziva – malo; da li ima lepših poziva – teško da ima.

Učestvujete na podkastima, dajete intervjue, član ste mnogih udruženja širom sveta, ukazujete na moderno i koliko je važno sačuvati kulturnu baštinu. Da li studenti, ali i kolege shvataju da je potrebno da se stalno govori i podseća na značaj arhitekture kao sadašnjosti, ali i kao ostavštine za nove generacije?

Razumevanje vrednosti arhitektonskog nasleđa, a pogotovo arhitektonskog nasleđa 20. veka, je od krucijalne važnosti za mlade, da bi osvestili ideju o održivosti u smislu identiteta grada, pa samim tim i stanovnika grada i države. Obaveza je profesionalaca u domenu arhitekture i urbanizma, i ne samo onih koji deluju u polju obrazovanja, da održavaju temu održivosti nasleđa živom i aktuelnom. Idealno bi bilo da nove generacije usvoje ideju o vrednosti graditeljskog nasleđa već kroz osnovno obrazovanje, i da stasavaju uz te vrednosti, kako bi one kasnije postale sastavni i neodvojivi deo njihovih profesionalnih uverenja. Samo uz osvešćene profesionalce i prakse koje dolaze, imamo šansu za održanjem vrednosti i slojevitosti gradova, i nikome ne bi smelo da bude teško ili izazovno da ovo promoviše.

I za kraj, da se vratimo na ASC. Koliko je značajno da se ovakva takmičenja održavaju, naročito za razvoj budućih arhitekata?

Kao što sam prethodno rekla, značaj arhitektonskih konkursa namenjenih studentima je izuzetan. Takođe, studentski arhitektonski konkursi omogućavaju jednu vrstu kompeticije i poređenja studenata među sobom, a bez opterećenja takmičenja sa profesionalcima, što je, opet, veoma značajno za dalji razvoj. Kada raspisivač konkursa ima jasnu ideju o sistemu vrednosti koje želi da plasira kroz studentski konkurs, i on na određeni način učestvuje u edukaciji, čineći je održivom.

Koja je Vaša poruka mladima, kako da se razvijaju, šta da prate, kako kod nas tako i u svetu?

Kako plasiram poruke i preporuke mladima na svakodnevnom nivou, nije mi jednostavno da odgovorim na ovakva pitanja, u smislu nečega što bi trebalo posebno izdvojiti. Eventualno bih podsetila na to da su pitanja namera i odgovornosti krucijalne vodilje svakog profesionalca, pa bih s tim u vezi preporučila mladima da razmišljaju o tome. Uz to, i nešto potpuno drugačije – podsetila bih ih da je važno u toj celokupnoj jurnjavi da se škola završi i da nešto prođe, odvojiti za sebe trenutak da se zastane, da se udahne i da se razmisli.

Pre 20 godina održano je prvo Saint-Gobain studentsko takmičenje u Srbiji, koje je danas prepoznatljiv internacionalni događaj. Na osnovu aktuelnih trendova u arhitekturi, da li možete da pretpostavite koje će teme studentima biti u središtu pažnje za dvadeset godina?

Bojim se da je to nemoguće pretpostaviti, ali, iskreno, ni ne smatram da je od neke važnosti. Razvoj tehnologije već reformiše profesiju na načine koji su bili potpuno nesagledivi pre samo nekoliko godina. Ono što jeste važno i što će zauvek ostati nepromenljivo jeste pitanje korisnika arhitekture i grada, pitanje čoveka i njegovih egzistencijalnih potreba, te kakve nam budu potrebe za 20, 30, 100 godina, biće i novi oblici arhitekture i gradova, kojima ćemo se baviti.