Takmičenja omogućavaju korisna znanja

Marko Matejić je 2009. godine učestvovao na Architecture Student Contest i smatra da svako ko učestvuje na neki način izađe sa takmičenja pametniji i bogatiji. Njegov savet mlađim kolegama je da pre svega rade na izgradnji svog znanja i stručnosti, a onda da treniraju kako da sebe i taj svoj kvalitetan proizvod dobro prezentuju.

Kao student imali ste „osmišljen“ ceo performans prilikom prezentovanja studentskog projekta za Architecture Student Contest. Da li Vam danas to omogućava da odlično prezentujete projekte klijentima?

Haha, da, bilo je zanimljivo čuti i videti reakciju žirija, prvo u Beogradu na nacionalnom nivou, na naše plakate sa golim ljudima koji su sami po sebi bili performans, a potom i u Ljubljani, na međunarodnom nivou, videti reakciju kolega i žirija na našu prezentaciju i performans na samoj bini.

Naš koncept je bio da na neki način ilustrujemo komfor i toplinu koju nam pružaju pasivne kuće, da ilustrujemo kako se unutar takvih objekata osećamo ušuškano, gotovo kao da nam ništa osim sopstvene kože nije potrebno. Iz takve ideje proistekao je i nudizam na plakatima – goli ljudi (kao od Boga stvoreni) koji je trebalo da predstave da se unutar energetski efikasnih i pasivnih objekata osećate prirodno i komforno kao u sopstvenoj koži.

Nisam siguran kako bi klijenti danas reagovali ako bih se na sastanku pojavio u nudističkom izdanju (hahaha), ali svakako da mi je ovo iskustvo pomoglo da i dalje prezentovanju projekata pristupam na kreativan i drugačiji način, i da shvatim da je prezentacija projekta podjednako bitna kao i sam projekat.

Koji je Vaš savet studentima, kako da naprave balans između arhitektonske ekspertize i prezentacionih veština?

Smatram da su za početak veoma bitni znanje ili stručnost, a zatim i posedovanje veština da to znanje i stručnost pretočite u dobar proizvod tj. koncept, i na kraju da taj proizvod vešto prezentujete i na kraju prodate, što znači da naučite da istaknete najjače tačke vašeg projekta, ali i da budete svesni slabih tačaka i da ih iskreno komunicirate.

Mislim da su obe ove stvari podjednako bitne i da je potrebno da postoji određeni balans između arhitektonske stručnosti i veštine prezentacije. Ukoliko nemate znanje i dobar proizvod, veoma je teško da to nadomestite prezentacionim veštinama, a čak i ako ih posedujete ulazite u polje manipulacije da ne kažem obmane, gde u stvari svoje neznanje i loš proizvod nadomešćujete uvežbanim govorom. Najbolja prezentaciona veština je iskrenost, znanje i verovanje u ono što radite, tj. opravdano samopouzdanje. To klijenti onda lako prepoznaju i na taj način gradite poverenje.

Ukoliko ne postoje ta simbioza i balans, onda je sve teže. Moj savet mlađim kolegama je da pre svega rade na izgradnji svog znanja i stručnosti, a onda da treniraju kako da sebe i taj svoj kvalitetan proizvod dobro prezentuju.

Kao nekadašnji učesnik, a potom i član žirija Saint-Gobain Architecture Student Contest, šta biste poručili studentima koji planiraju da se prijave?

Poručio bih im da svakako vredi biti deo jednog ovakvog konkursa i da će u tom procesu svakako steći korisna znanja koja će moći da iskoriste u svom budućem bavljenju arhitektonskom praksom. Za nekog će to biti način na koji prezentuje svoj projekat, za nekoga će to biti možda interesovanje za primenu nekih specifičnih tehnologija i znanja, a za nekoga će to biti neka nova poznanstva, koja će ih možda pratiti kroz život. U svakom slučaju, smatram da će svako ko bude učestvovao i bude deo ASC na neki način izaći iz njega pametniji i bogatiji.   

Šta je bio zadatak na ASC takmičenju 2009. godine i kako su tekle pripreme?

Te godine kada smo učestvovali koleginice Rada, Dragana i ja, zadatak je bio isprojektovati manju pasivnu poslovnu zgradu, a lokacija je bila šira lokacija Parka prijateljstva na Ušću, ako se dobro sećam.  

Davno je bilo, nadam se da ćete mi oprostiti što se ne sećam konkretnih detalja u vezi sa radom na samom konkursu na nacionalnom nivou, ali mi je ponešto ostalo u sećanju u vezi sa pripremom prezentacije za međunarodni nivo takmičenja u Ljubljani.

Naime, ako se dobro sećam, prezentaciju smo pripremali u Ljubljani. Kada smo došli u Ljubljanu nismo imali spremnu prezentaciju, ali nekako smo bili opušteni povodom toga. Prezentaciju smo pripremili u hotelskoj sobi, i s obzirom da je to bio čitav performans, pored same prezentacije smo smišljali kako ćemo da stojimo tj. sedimo na bini, kako ćemo da pričamo, ali i kako ćemo da se obučemo. Pošto je cela prezentacija trebalo da bude u narativu božanskog stvaranja sveta i raja, onda je trebalo da svi budemo obučeni u belo. Stvarno smo imali sreće da je svako od nas u koferu imao belu košulju, hahaha.

Koliko takmičenja tokom studija omogućavaju studentu da bolje sagleda šta da radi kada završi fakultet, i da li student „očvrsne“ zbog njih?

Konkursi su za mene uvek zahtevali posebnu vrstu posvećenosti i energije, mnogo više nego neka druga vrsta arhitektonske prakse. Konkursi posebno fizički i emotivno iscrpe čoveka, jer svi u timu žele da pruže maksimum, da sve bude najbolje moguće i da projekat bude prikaz nekih njihovih arhitektonskih vizija i senzibiliteta. U tom smislu, svakako da učestvovanje na konkursu „očvrsne“ svakog mladog arhitektu, ali ga „očvrsne“ i u onom smislu da nauči da sasluša i prihvati drugačije mišljenje, da možda promeni neki svoj stav, da možda odustane od nekih svojih stavova u korist nekih drugih.

U tom smislu, ova vrsta iskustva svakako jeste dobra vežba za realni život posle fakulteta.

Suosnivač ste arhitektonskog biroa MAIN Architects. Koliko je kompleksno pokazati i predstaviti klijentu projekat i njegove prednosti?

Od samog osnivanja biroa MAIN architects uspostavili smo osnovne vrednosti i poslovnu kulturu koju negujemo, kako kroz bavljenje arhitekturom tako i kroz međusoban odnos unutar tima i način komunikacije i odnosa sa našim klijentima, ali i odnosa koji sa druge strane mi očekujemo od naših klijenata prema nama.

U međusobnoj komunikaciji sa klijentom najbitnije je obostrano poštovanje, razumevanje i iskrenost. U tom kontekstu, a to sam donekle već i rekao, za prezentaciju je najbitnija iskrenost sa kojom vi ka drugoj strani komunicirate svoje ideje i na koji način i u kojoj meri te vaše ideje rešavaju nečiji „problem“.

Za uspešnost projekta, a samim tim i prezentacije, veoma je bitno da smo razumeli projektni zadatak, da smo razumeli šta je to vrednost koja je za klijenta važna i koju on očekuje, da li su to naše zajedničke vrednosti, i ako nisu da li su one u suprotnosti sa našim vrednostima, i ako se razlikuju da li smo sposobni da ih poštujemo i razumemo, i onda kao rezultat svega da li smo kroz projekat uspeli da ostvarimo tu dodatnu vrednost. Ukoliko je projekat jasno postavljen i ukoliko su vrednosti jasno čitljive, onda je i prezentacija takvog projekta jednostavna. 

Učestvujete na mnogobrojnim konferencijama, aktivan ste član udruženja ASAP. Da li aktivnost na mnogim poljima vodi ka boljim rezultatima, ka boljem prezentovanju arhitekture u celini?

Učestvovanje u radu ASAP-a, kao i na drugim javnim i stručnim skupovima, pisanje tekstova za stručne časopise, svakako doprinosi da se opustite u javnim nastupima. Ukoliko često nastupate pred drugim ljudima, iskazujete svoje stavove i diskutujete, na taj način svakako gradite svoje prezentacione i komunikacione veštine. Pre svega oslobađate se nelagodnosti nastupa u javnosti, trenirate da strukturirate svoje misli i svoje znanje, da u ograničenom, obično kratkom vremenskom periodu, publici prezentujete određenu temu i svoj stav na tu temu.

Učestvovanjem u arhitektonskoj javnosti gradite i svoj lični i profesionalni kredibilitet i na taj način gradite poverenje u arhitektonskoj i široj društvenoj zajednici. Na ovaj način stvarate sebi prostor da utičete na određene teme i stvarate sebi prostor da vas sagovornici slušaju i da poštuju to što imate da kažete. Na taj način, kada imate prethodno poštovanje i poverenje sagovornika proisteklo iz vašeg prethodnog delovanja, mnogo je lakše nekome prezentovati svoje ideje i stavove i naići na razumevanje i odobravanje.

Vratićemo se još na Vaše učestvovanje na takmičenju ASC 2009. godine, kada je Vaš tim osvojio prvo mesto na nacionalnom nivou i specijalnu nagradu na internacionalnom nivou u Ljubljani. Da li ste očekivali pobedu u Srbiji?

Očekivali smo svakako neku vrstu reakcije žirija na nacionalnom nivou, imajući u vidu da nam je prezentacija projekta bila provokativna. Svakako smo znali da imamo i kvalitetan projekat, ali očekivali smo da će i drugi isto tako dobro uraditi zadatak. Na kraju, od tri kvalitetna projekta koja su bila nagrađena, verujem da je naša posebnost koncepta i prezentacije presudila. Možda nismo očekivali prvu nagradu, ali svakako smo na nacionalnom nivou više verovali u uspeh nego na međunarodnom.

Na međunarodnom nivou, mogu reći da stvarno nisam očekivao previše. Bio je uspeh uopšte tamo učestvovati i biti u prilici da odmeriš snage sa studentima iz drugih zemalja. Moram reći da sam se u početku osećao i privilegovano što sam uopšte tamo, misleći da su drugi bolji od nas samim tim što dolaze iz većih i bogatijih zemalja, ali kako je takmičenje odmicalo i posebno nakon priznanja koje smo dobili, možda najveći utisak ili pouka iz svega toga je u stvari da možemo potpuno ravnopravno da se poredimo sa svakim. Naprotiv, zahvaljujući našem performansu, ali i energiji i druželjubivosti koju smo širili i kojom smo zarazili sve prisutne u kafani, ne samo da smo bili ravnopravni već skromno mogu reći da smo bili i centralni motiv celog događaja, ali ne samo naš tim, već cela ekipa iz Srbije.  

Kakav je utisak bio posle Ljubljane?

Utisak je bio da smo se dobro zabavili, kako u okviru da tako kažem obaveznog programa tako i izvan samog događaja, u kafani i u međusobnom druženju. Meni je to bio prvi put da sam bio u Ljubljani, upoznali smo dosta kolega iz drugih država i naravno najviše se družili sa „našima“.

Kako danas mlade stimulisati da uzmu učešće na takmičenju?

Mislim da je to iskustvo koje ova vrsta konkursa pruža, a koje se može naslutiti iz svega što sam prethodno rekao, dovoljna motivacija. Naravno, novac je uvek dobar motivator. Tako da su velike novčane nagrade uvek poželjne. Hahah.

Koja je Vaša poruka mladim budućim arhitektama, kako da se pripreme za prve dane nakon fakulteta i koliko je potrebno da budu znatiželjni za ono što rade?

Poruka mladim kolegama je da se za dane nakon fakulteta pripremaju već tokom fakulteta, tako što će koristiti svaku priliku da se upoznaju sa arhitektonskom praksom izvan fakulteta. U tom smislu potrebno je i da budu znatiželjni, da pored znanja kojima će ovladati na fakultetu, sami istražuju i interesuju se i stiču veštine koje će im biti korisne u prvim danima nakon fakulteta.

Pored praktičnih znanja, moja poruka im je da u prvim danima nakon fakulteta pre svega budu skromni, da uče i rade i da ne budu nestrpljivi, ali da i pored toga uvek znaju ko su i da drže do sebe, da budu samouvereni, da veruju u to što znaju ali da budu i svesni onoga što ne znaju i tek treba da nauče, da budu odvažni, hrabri i preduzimljivi i da uvek veruju u to da će im se trud i znanje isplatiti.